Језичка поређења
Међусловенски и енглески
Један од аргумената који се понавља у расправама о међусловенском језику и вештачким језицима уопште је следећи: зашто би их неко учио, ако већ имамо енглески језик као светски?
То је неоспорно тачно, и ако мислите да можете да се снађете користећи енглески језик у словенском свету, онда га свакако користите. Немамо намеру да вас заустављамо. Међутим, имајте на уму да ствари у Централној и Источној Европи не морају бити увек тако једноставне. Многи људи у том делу света говоре само један језик, а и они који тврде да знају енглески, често неће умети да се споразумеју са вама користећи само пар основних реченица. То се посебно односи на село, али ни у градовима, продавницама, па чак и у неким хотелима ова ситуација није идеална. Уопштено говорећи, што даље путујете према истоку ситуација је лошија. У Руској Федерацији, на пример, само 5,5% становништва говори енглески језик (према попису из 2010. године). Иако ова ситуација иде ка бољем, биће потребно много деценија пре него што енглески језик буде заиста од помоћи онима који посећују тај део света.
Друга ствар је можда мало необична, али истинита: многи Словени сматрају да је срамота користити енглески језик у комуникацији са другим Словенима.
Енглески је веома специфичан језик који се својим културолошким пореклом, семантиком, синтаксом, правописом итд. веома разликује од словенских језика. Управо из тог разлоха компјутерски преводи (нпр. преко Гугл преводиоца) са чешког на пољски или македонског на украјински су углавном неупотребљиви, често чак и апсурдни и смешни. Енглески се једноставно превише разликује од словенских језика да би служио као основни или помоћни језик на словенској језичкој територији.
Наравно, међусловенски језик не решава све проблеме. Разумевање међусловенског језика ће увек захтевати одређени напор и одређени ниво интелигенције од стране читаоца или слушаоца. Али међусловенски бар омогућава да се на основном нивоу комуницира са људима који знају само свој матерњи словенски језик. А ако користите међусловенски и у писању, могу вас знатно боље разумети читаоци у многим словенским земљама, без обзира да ли знају још неки словенски језик осим свог.
Међусловенски и руски
Неки тврде да је заиста срамота да Словени користе енглески језик за комуникацију са другим Словенима. Зар руски језик, који је матерњи језик скоро половине Словена, и који разуме још скоро половина преостале половине, не би био природни универзални лингва франка језик за словенске народе?
Руски је вредан учења, али није баш лак за савладавање. Као и сви други словенски језици, и руски потиче од заједничког претка словенских језика. Његова синтаксна структура је знатно другачија од осталих словенских језика (нпр. глагол „имати“ практично изостаје, глагол „бити“ је прилично редукован и по облику и у употреби), а пун је речи и идиома који се не могу наћи у другим словенским језицима. Без претходног учења, Западни или Јужни Словени вероватно неће разумети руски језик.
Осим тога, руски језик је из политичких разлога годинама био наметан земљама Централне и Источне Европе, што је као резултат створило, како код Словена тако и не-Словена, јак отпор према руском језику, јер су га повезивали са „језиком тлачитеља“.
Најзад, да ли би руски заиста био најбоље језичко решење за, рецимо, пољско-српске односе?
А шта ако поједноставимо руски?
Руски је жив и стандардизован језик. Наравно, његов поједностављени облик није незамислив. У таквом облику би се могли, на пример, одбацити сви меки сугласници, могао би се смањити број деклинација и коњугација и моглои би се елиминисати сви неправилни граматички облици. Међутим, као крајњи резултат таквих промена, добили бисмо неправилни руски, руски са грешкама, другим речима: лош руски језик. Чини се да такво решење не би било добро. У мешовитим језичким групама, изворни говорници језика на ком комуницира група, увек су у повољнијем положају у односу на оне чије је познавање језика ограничено. Сходно томе, поједностављена верзија руског би можда била лакша за учење и употребу, али не би морала бити разумљивија за оне који је не знају.
Међусловенски и есперанто
У расправама о међусловенском језику често се могла чути и следећа примедба: која је сврха учења још једног вештачког језика, кад већ имамо есперанто?
Есперанто је језик намењен целом свету, а осмишљен је тако да буде што једноставнији и културно неутралнији. Да ли је есперанто успео да оствари своје циљеве као глобални језик или није, то је спорно, али је непобитна чињеница да је есперанто далеко најуспешнији вештачки језик икада. Међутим, има и једну велику ману: колико год да је једноставан, потребно је прилично добро познавати његову граматику и његове лексичке основе пре него што постане разумљив за нас. Директна последица тога је, да је знање есперанта корисно само у комуникацији са другим есперантистима, што га у суштини чини језиком само те заједнице.
Међусловенски језик, с друге стране, није био конципиран тако да се користи на глобалном нивоу, нити да служи као језик одређене заједнице. А и питање је да ли се међусловенски језик уопште може сматрати вештачким језиком? То је у ствари зонски конструисани језик, помоћни језик за комуникацију међу говорницима релативно хетерогене породице језика, у овом случају словенских језика.Осмишљен је тако да говорници тих језика могу да га разумеју, а да чак и не знају о ком језику се ради. Иако је међусловенска граматика много сложенија од граматике есперанта, за говорнике словенских језика је изузетно лака: све што им је потребно да знају је у суштини неколико једноставних трикова за модификацију сопствених језика.
Другим речима, предности учења међусловенског језика су потпуно другачије природе у односу на оне везане за учење есперанта.
Међусловенски и језик словио
Пре него што је међусловенски (поновно) осмишљен 2006. године под називом „словиански“, постојало је на десетине других пројеката универзалног словенског језика. Старији су до тада већ били застарели и заборављени, док су новији били недовољно развијени. Уз један озлоглашени изузетако: словио. Пошто је то релативно познат пројекат са комплетном граматиком и великим речником, неки су питали: зашто покретаи нови пројекат ако већ постоји један такав језик?
Заиста, и словио и међусловенски језик су помоћни језици основани на словенским језицима, али ту се сличност завршава. Словио је самопроглашени језик радикалног панславизма, који такође тврди да је „универзаљу“, односно универзални језик за цео свет. Шта год да је његова права сврха, вреди напоменути да словио баш и није словенски: његова граматика је скоро у потпуности заснована на есперанту, његови механизми за грађење речи су углавном германски, а речник, иако очигледно доминирају (често осакаћене) руске речи, није ни у каквом предвидљивом (логичном) смислу везан за било који словенски језик. Као резултат тога, његова образовна вредност је практично једнака нули. Због свог вештачког и несловенског карактера, језик словио никада није био широко прихваћен међу Словенима. Уз то, актив ност словиа је практично замрла 2011. године.
За разлику од словиа, међусловенски је у потпуности заснован на заједничким словенским основама. Осим тога, нити има намеру да постане светски језик, нити да служи као језик заједнице говорника, нити да пропагира било какву политичку идеологију. То је само средство за комуникацију и образовање, а не сврха сама по себи.
Нажалост, творац језика словио је намерно ширио лажне информације о другим међусловенским пројектима, чак прибегавши промоцији језика словио под именом других пројеката. Да не буде забуне, треба нагласити да су међусловенски и словио потпуно независни пројекти. Погледајте поглавље Упозорење ради даљег објашњења.
Међусловенски и прасловенски/старо(црквено)словенски
Прасловенски језик постоји само као научна екстраполација постала анализом живих словенских језика. С друге стране, старо(црквено)словенски језик и његове различити регионалне варијанте чине добро испитан језик (веома сличан прасловенском) који се користио све до XVI века као писани језик Словена различитих националности. Могло би се рећи да би га то и даље чинило одличним кандидатом за неутрални словенски „кровни језик”.
На неки начин, то је управо оно што ми радимо са међусловенским језиком. Треба имати на уму да су старо(црквено)словенска фонологија, правопис, граматика и синтакса не само компликовани, већ и крајње архаични. Већи део старо(црквено)словенског речника се више не користи у савременим словенским језицима, док речи за модерне појмове не постоје. Како бисте стекли бољу слику о томе шта желимо да кажемо, покушајте да замислите шта би се десило уколико би сте покушали да користите класични латински језик као бисте разговарали са говорницима француског или италијанског језика!
Да би иоле био погодан за савремену комуникацију, старо(црквено)словенски захтевао би темељну модернизацију, која подразумева много више од самог додавања речи у речнику – попут појмова као што су „авион“ или „телевизија“. Сваки појединачни елемент морао би се упоредити и усагласити са савременим словенским језицимаа и ажурирати сходно томе. Сваки савремени словенски језик је резултат властитог, независног развоја, што објашњава зашто се речи у словенским језицима разликују једна од друге, а у случајевима кад се не разликују – зашто понекад имају различита значења.
Желећи да будемо доследни у креирању језика, никада не позајмљујемо речи директно из словенских језика. Уместо тога, упоређујемо њихове различите облике, враћамо се њиховим (старо(црквено)словенским или реконструисаним) основним облицима и узимамо их као полазну тачку како бисмо пронашли њихов највећи заједнички именилац, према раније утврђеним већинским (математичким) обрасцима. Тиме долазимо до добре апроксимације изгледа хипотетичког језика, који би могао постојати да се словенски језици нису разишли у читаву фамилију језика, или – ако вам се више допада следећа варијанта: одговарамо на питање како би старо(црквено)словенски данас изгледао да му је било писано да се природно развија током векова.
Другим речима, међусловенски почиње тамо где се старо(црквено)словенски завршава и може се сматрати његовом савременом иначицом. Можемо рећи да се поступак стварања међусловенског језика у суштини своди на уклањање различитих језичких стаза које су удаљиле словенске језике једне од других.