Увод
Шта је то међусловенски језик?
Међусловенски језик је језик који служи за комуникацију међу Словенима различитих националности. Његови корени сежу у столећа географске близине, заједничке историје и заједничког културног наслеђа. Заснован је на језичкој сличности, јер је словенска језичка породица у суштини један велики континуум блиско повезаних дијалеката са релативно високим степеном међусобне разумљивости. Током векова, Словени су тражили центар овог континуума на различите начине: обични људи су научили да разговарају са својим суседима помоћу једноставних, импровизованих језичких форми, док су лингвисти и други покушавали да опишу општи (заједнички) словенски језик који би био разумљив свим Словенима подједнако. Често узимајући (мада не увек) староцрквенословенски као полазиште.
Другим речима, међусловенски језик је језик који обухвата три аспекта:
- то је импровизовани ад хок језик који се спонтано развија у међусловенским контактима
- то је научна екстраполација хипотетичког језика који се налази у самом средишту словенских језика
- то је осавремењена верзија заједничког претка словенских језика – прасловенског или његовог блиског сродника, староцрквенословенског језика
Иако словенски језици поседују бројне сличности унутар граматике, речника и синтаксе – што омогућује неко основно међусобно разумевање, сваки словенски језик има своје специфичне одлике које стоје на путу ка потпуном узајамном разумевању. Како би побољшао комуницирање међу говорницима различитих словенских језика, међусловенски језик уклања ове недостатке и усмерује се ка многобројним речима и облицима који су заједнички свим словенским језицима. Међусловенски језик се може научити и користити као словенски „есперанто”, али се може третирати и као скуп препорука помоћу којих говорник може прилагодити неке особине властитог језика, како би се олакшало комуницирање са другим словенским говорницима. Као резултат, новостечено знање се може одмах искористити у практичној употреби. Та нова сазнања помажу говорнику не само да га други разумеју, већ и да он сам боље разуме не само говор већ и текстове написане на било ком другом словенском језику.
Циљ
Очигледно је да Словени умеју да пронађу начин како би се узајамно разумели и без наше помоћи – користећи популарне стране језике, пишући и/или говорећи на својим језицима, или импровизујући на сопственом међусловенском пиџину. Такође, многи Словени сматрају да је срамота да међусобно комуницирају на неком страном, не-словенском језику. Поготово ако се узме у обзир да многи од њих знају страни језик само на основном нивоу или га не знају уопште. С друге стране, текстови написани на природним словенским језицима могу бити тешки за праћење за друге Словене, поготово ако су то дужи фрагменти текста који могу бити једноставно игнорисани, због неразумљивости. Сем тога, за оне који би хтели да пишу на неком свом импровизованом међусловенском пиџин језику, било би добро да схвате да их друга страна неће боље разумети ако буду упортебљавали, на пример, само инфинитив.
Намера аутора међусловенског језика није стварање заједнице међусловенских говорника нити не траже ни од кога да тај језик научи. Аутори само нуде предлоге који ће омогућити лакше споразумевање са другим Словенима, користећи језик који је у суштини њихов. Узимајући у обзир особине словенске језичке породице, могуће је говорити или писати на међусловенском језику тако да око 90% садржаја буде разумљиво готово сваком говорнику било ког словенског језика.
Основни циљеви међусловенског језика обухваћени су двема кључним речима: комуникација и образовање. Ти циљеви могу се сажети у следећем:
- да га добро разумеју говорници било ког словенског језика без претходног учења;
- да га лако науче и/или користе говорници било ког словенског језика;
- да помогне бољем пасивном разумевању других словенских језика онима који га науче;
- да омогући не-словенима лако и практично увођење у свет словенских језика.
Треба нагласити да међусловенски језик није везан ни за какву религију, идеологију или политички покрет. Нити има намеру да икада замени било који живи је зик, нити да постане универзални други језик било које врсте. Аутори сматрају да међусловенски језик може бити корисно оруђе свима онима, који желе да се укључе у било који облик међусловенског дијалога и онима који теже бољем разумевању словенских језика у целини.
Хетерогени језик
Током столећа чињени су бројни покушаји да се створи „кровни језик” за Словене (односно језик који повезује говорнике многих различитих, често међусобно неразумљивих варијанти истог језика). Неки од њих су били названи: „пан-словенски“, „општесловенски“, „међу-словенски“, „савремени словенски“ или једноставно „словенски“ . Неки од њих имали су разрађену граматику, други тек само нацрт. Неки су били стоврени да послуже као језик за јединствену пансловенску државу или да побољшају комуникацију између Словена различитих националности, други су пак створени само ради забаве. Једни су давали већу предност једноставности, други мању. Неки су били засновани на старословенском или реконструисаном прасловенском, други су своју грађу црпели из савремених језика. Оно што је заједничко свим овим предлозима је то, да у одређеној мери поједностављују граматику; користе правопис који је више у складу са савременим потребама и могућностима; замењују архаичне елементе савременим садржајем и траже језичку средину већег броја, ако не и свих словенских језика. Очигледно, ови пројекти нису истоветни, али разлике међу њима, што се тиче разумљивости, нису велике. Језик заснован на поређењу савремених језика разликује се од осавремењеног прасловенског само у детаљима: оба приступа се лако могу спојити у једном речнику. Пошто постоји толико језичких преклапања међу свим тим натуралистичким пројектима, немогуће их је сматрати одвојеним језицима, пре би се рекло да су то различити покушаји стварања једног истог језика.
Разлике међу тим пројектима су углавном биле везане за чињеницу да су њихови аутори бирали своја решења ослањјући се само на неке од могућности које пружају словенски језици. Најчешће су ти избори били обојени њиховим матерњим језиком. На пример, јужнословенски аутори доследно праве разлику између тврдог Л (Л) и меког Љ (Љ), док чешки аутори имају тенденцију да ову разлику сматрају небитном и користе само Л, као што то чини чешки језик. Међутим, разлике у изговору се појављају и између различитих дијалеката природних језика. У неким деловима Русије реч молоко се изговара mɔlɔ'kɔ, у другим деловима məlɑ'kɔ, али сви знају да је то иста реч на истом језику (млеко). Сличне разлике се јављају и између словенских језика: руски пять pʲætʲ, пољски pięć pʲɛɲt͡ɕ и јужнословенски pet (пет) pɛt су локално обојене верзије једне те исте речи (пет).
Општеразумљив међусловенски језик до сада никада није успешно стандардизован, упркос многим покушајима у том правцу. Сваки корисник пише другачије, дајући првенство ономе што му више одговара или се води властитим могућностима. Неки се стриктно придржавају правила једног одређеног пројекта, други повезују елементе више пројеката, трећи опет следе своја неписана правила. Међутим, оно што је важно је то, да сви они раде унутар одређеног заједничког простора.
Међусловенски језик који описујемо на овим страницама не представља једини могући начин говора или писања. Ипак, његов садашњи облик је плод вишегодишње сарадње, постепеног приближавања и на крају спајања двају најактивнијих и најразрађенијих пројеката последње деценије. То су пројекти Slovianski и Novoslovjansky, који уз то у себи садрже и грађу из старијих пројеката. Намера нам је била да међусловенски језик буде свеобухватан: кад год су две могућности подједнако разумљиве Словенима, нема смисла уводити једну од њих, а забрањивати другу – обе су присутне у језику. Али с друге стране, пошто је одређени ниво стандардизације неизбежан, како би се спречило да језик постане непотребно комплликован за учење, граматика увек даје предност једној од могућности.
Класификација
Сврставање међусловенског језика у одређену категорију није лак задатак. Пре свега, како одредити да ли је то природни или вештачки створен (конструисани) језик? Природни (или етнички) језици су језици који су се развијали споро и постепено, као резултат сталних узајамних друштвених и културних утицаја њихових говорника. Из тог разлога, међусловенски није стриктно природни језик, јер никада није имао ниједног изворног говорника. Насупрот томе, конструисани језици се увек стварају у релативно кратком временском периоду од стране одређене особе или групе, која се обично може идентификовати. С друге стране, узимајући у обзир да су разни облици општесловенског / међусловенског језика били вековима природна појава, тешко да се може тврдити да је то вештачки створен језик. Упркос многим напорима да се стандардизује, међусловенски језик је пре свега оно, што од њега сами корисници створе.
Иако се чини да су природни и вештачки створени језици потпуно различити, заправо не постоји оштра граница међу њима. Оба приступа се налазе на широкој равни створеног. Неки природни језици садрже више вештачки створених елемената у односу на друге језике, а уз то стандардизација језика често укључује наметање одређених решења од стране регулаторног тела. Неколико стандардизованих језика, као што су модерни хебрејски и Rumantsch Grischun (стандардизована форма ретороманског језика), имају чак и аутора и годину настанка, али се ипак увек наводе као природним језици. Поменути језици припадају у ствари сивој зони која се налази између природних и вештачки створених језика и могли бисмо их назвати „полуконструисани језици“. Други примери су катаревуса (архаични тип грчког језика који је настао крајем XVIII века као компромис између древног грчког и модерних говора), нинорск (новонорвешки) и обновљени корнишки језик. Пре XX века међусловенски је (у свим дотадашњим варијантама) несумњиво припадао истој категорији. Панслависти су словенске језике сматрали дијалектима једног општесловенског језика, односно „кровним језиком” Словена. Током времена, идеја о заједничком књижевном језику Словена је била напуштена. Уместо тога, сврха међусловенског се свела на то да служи као помоћ у комуникацији међу Словенима различитих националности, као словенски „есперанто”. Чак су и академска истраживања међусловенског језика била подељена на две потпуно различите области: славистику (посебно развој стандардних националних језика попут словеначког и српскохрватског) и интерлингвистику.
Са тачке гледишта утилитаризма, међусловенски припада породици зонских помоћних језика, језика створених за комуникацију међу говорницима породице сродних језика (за разлику од међународних помоћних језика као што су есперанто и интерлингва, који су намењени за употребу широм света).
Природност и променљивост
Они који су упознати са вештачки створеним (конструисаним) помоћним језицима вероватно ће бити изненађени многим особинама међусловенског, које су веома неуобичајене у језицима тог тип а (као што је нпр. граматички род, глаголски вид, промена падежа, разлика између тврдих и меких сугласника, неправилни глаголи итд.). Ипак, треба схватити да је циљна група та која одређује да ли је нешто једноставно или није, а за говорнике словенских језика поменуте ствари су сасвим природне.
Уопштено гледајући, можемо разликовати три типа конструисаних помоћних језика. Цитирајући Википедију (превод):
Вештачки планирани (шематски) језик је врста језика у ком су граматика и морфологија намерно упрошћене и регулисане, са уклоњеним карактеристичним особинама изворних језика (ако их има), како би био једноставнији и ефикаснији од етничкких језика – чак и ако би то поводовало да фонд речи тог језика буде релативно неразумљив за почетнике.
Природни планирани језик је посебно осмишљен језик који користи заједничке карактеристике у морфологији и речнику групе блиско повезаних језика, са идејом да ће такав језик бити релативно лак за пасивну употребу и у многим случајевима разумљив без претходног учења од стране говорника једног или више језика те групе.
Пиџин је поједностављени језик који се развија као средство комуникације између две или више група које немају заједнички језик. У основи, пиџин је поједностављено средство језичке комуникације, јер се конструише импровизовано, или по конвенцији, између група људи.
Ако бисмо хтели да међусловенски језик буде подједнако лак за говорнике енглеског или кинеског језика, била би му потребна једноставна фонологија, ортографија и шематска граматика: све што би требало да знају био би основни фонд речи и мали број граматичких правила. Међутим, жртвовање словенске граматике на олтару правилности и једноставности учинило би језик чудним и неразумљивим говорницима словенских језика. Осим тога, комуникација на вештачки планираном (шематском) језику захтева да обе стране (говорник/писац и слушалац/читалац) знају правила, док добро осмишљен природни планирани језик има ту предност да га разуме практично свако ко познаје било који (у нашем случају) словенски језик, што га чини посебно погодним за једносмерну комуникацију. Управо због тога, готово сви општесловенски / међусловенски пројекти у прошлости и садашњости су изабрали натуралистички приступ. Не-Словенима ће сигурно требати нешто више времена да га савладају, али када то учине, то ће им омогућити тренутни приступ милионима људи који можда чак ни не знају који је то језик, али га свеједно могу разумети.
То не значи да се међусловенски не може упрошћавати. Као што би за Словене било бесмислено да користе несловенску граматику, нема разлога да не-Словени који само желе да се са Словенима споразумеју, пробијају кроз табеле словенских деклинација и конјугација. Међусловенски језик треба да буде довољно флексибилан да понуди решења за обе групе. Да бисмо то постигли, створили смо поједностављени ниво граматике и правописа, намењен углавном почетницима и не-Словенима. Има минималистичку граматику и фонологију, а заснива се на импровизованим ад хок језицима који су постојали вековима у мешовитим словенским срединама, као и данас на страницама интернета.
Пошто говорници пиџин језика не знају матерњи језик друге стране, не знају ни шта је њиховим језицима заиста заједничко. Наш тим који се бави међусловенским језиком има и довољно знања и искуства да објасни како једна страна може постати разумљивија другој, ослањајући се на добро конципирану и проверену структуру међусловенског језика. Ова структура није затворени систем правила, већ само оруђе које можете користити: елементи оба нивоа се лако мог у мешати, не само узајамно, већ и са елементима природних словенских језика. Самим тим ученици могу постепено да проширују своје знање док га користе. Ова еластичност међусловенског језика такође омогућава флаворизацију, односно могућност прилагођавања међусловенског језика специфичној циљној језичкој групи, додавањем локалног или регионалног колорита.
Иако је међусловенски језик натуралистички, а не шематски, он укључује разне алате за шематско грађење / стварање речи, тако да говорник / писац не мора да тражи сваку реч у речнику. Чак и ако тако настала реч заправо не постоји ни у једном словенском језику, биће разумљива, јер су њене компоненте опште познате.
Назив Меджусловјанскы
Међусловенски је највећи део своје славе стекао под именом Slovianski, именом које сви Словени схватају као „словенски”. Овај назив, међутим, ствара један проблем: реч сл овиански је универзално може схватити као назив за породицу језика, а не за један језик посебно. Због тога је предложено и/или коришћено неколико алтернативних назива:
- Medžuslovjanski што значи „међусловенски“ и може се схватити као назив језика који служи за комуникацију између Словена различитих националности.
- Vseslovjanski што значи „свесловенски, пансловенски“ и стога одражава веровање да су Словени у суштини још увек један народ.
- Novoslovjanski што значи „новословенски“, односно сугерише да је то модернизована верзија или прасловенског или старословенског.
2011. године назив Medžuslovjanski је изабран као заједнички назив за све међусловенске пројекте. Пошто су 2017. године Slovianski и Neoslavonic спојени у један језик, он је постао Меджусловјанскы.
Зашто Slovjansky уместо Slavjansky, Slověnsky или нешто слично? Све су то могући називи и сви ће бити разумљиви. Али ако упоредимо те називе и поделимо је на саставне делове, видећемо да је Slovjansky је најчешћи крајњи исход. Пре свега део назива – слав- се користи у руском, белоруском, русинском, хрватском, босанском и бугарском језику, али слов- се користи у украјинском, пољском, кашупском, горњо- и доњолужичком, чешком, словачком, словеначком, српском и македонском језику. Штавише, -јан- постоји на руском, белоруском, украјинском, русинском, пољском, кашупском, горњолужичком и бугарском, -ан- на чешком, словачком и словеначком, а -ен- (-єн-, -јен-) на хрватском, босанском, српском, македонском, доњолужичком и староцрквенословенском. Другим речима, слов- и -јан- су најчешће коришћени облици, и што је најбитније, оба су заступљена у све три гране словенских језика.
Наш тим
Дакле, ко стоји иза овог пројекта? Па, у ствари много људи. Неко би могао рећи да међусловенски језик сеже све до Свете браће Ћирила и Методија. Али сматрали старославенски као вештачки језик или не, тешко да би га се могло третирати као нешто друго до покушај писаног стандарда за један број словенских дијалеката. Међутим, ако међусловенски (пансловенски) третирамо као један језик, а не као низ појединачних језичких пројеката, онда је Јурај Крижанић био први који га је заправо описао око 1660 године. Његов пример следили су Блаж Кумердеј, Стефан Стратимировић, Самуел Линде, Јан Херкел, Матија Бан, Радослав Разлаг, Божидар Раич, Вацлав Бамбас, Матија Мајар-Зиљски, Антон Будилович, Игнац Хошек, Јосеф Конечни, Едмунд Колкоп, Бохумил Холи, Лади Подмеле, Ричард Руибар, Штефан Витезслав Пилат и многи други.
Очигледно, нису сви имали директан утицај на садржај ових страница. Изузетак је Матија Ма јар-Зиљски. Његов Узајемни Правопис Славјански је више него претходник савременог међусловенског језика; то је уједно била и главна инспирација и одличан извор. Као и ми, Мајар је своје закључке заснивао на упоређивању читавог низа словенских језика познатих у његово време, и што је можда најважније, представио је флексибилан систем који је омогућавао људима да пишу на такав начин да лако могу узети свој језик као полазну тачку. Иако се понекад наши избори разликују од Мајарових, Меджусловјанскы се ипак може сматрати директним наследником или модерном верзијом истог језика. Уз то, Мајар нам је оставио одличну граматику и правопис, али не и речник. Тај пропуст исправиљамо, дајући вам речник који је разумљив за све или већину Словена.
Следеће особе су поkренуле пројекат Slovianski (хронолошким редом): Ондреј Речник, Габриел Свобода, Јан ван Стеенберген и Игор Пољаков. Slovianski и Slovioski су се спојили 2010. године, а креирали су га: Стивен Рађиковски, Андреј Морачевски и Михал Боровичка. Neoslavonic су креирали Војтјех Мерунка и Мартин Молханец. Остале особе које су значајно допринели пројекту су: Ростислав Левченко, Маћеј Павловски, Ролф Арвид Рокенес, Валдемар Кубица, Катажина Мајда, Дражен Бувач, Обрен Старовић, Морено Вулета, Јан Вит, Аркадиуш Данилецки, Јосип Бибић, Владимир Романов, Брунон Козица, Матеуш Копа, Чирил Славјански, Роберто Ломбино, Михал Сват и још неколико других.
Актуелну верзију међусловенског језика установила је у лето 2017. године комисија коју чине: Војтјех Мерунка, Јан ван Стеенберген, Роберто Ломбино, Михал Сват и Павел Скриљев.
Упозорење
Од самог почетка, креатор Slovio Марк Хучко испољава крајње непријатељски став према другим међусловенским пројектима. Међу његовим акцијама је и куповина – са очигледном сврхом да збуни потенцијално заинтересоване – неколико домена са називима наших пројеката (slovianski.eu, novoslovianski.com, interslavic.org , slovianto.com). Њихов садржај није ништа друго до мешавина плагијата, пародије, дезинформација и мржње, или понекад само модификација Slovio под именом сличним нашем. Треба нагласити да ниједна од ових страница није ни на који начин везана за наше пројекте, те да ни међусловенски језик ни његови претходници нису засновани на Slovio, како тврди господин Хучко. За више информација погледајте Меморандум меджусловјанској сполочности о Словио, Словјанскым и Новословјанскым, септембр 2011.