Фонологија

Аутоматски превод

Овај чланак је аутоматски преведен и можда садржи грешке. Обезбеђивање превода на више од десет језика је изазован задатак и радујемо се вашој помоћи. Контактирајте нас на Discord ако желите да нам помогнете да побољшамо квалитет наших превода. Алтернативно, можете предложити исправке директно преко GitHub-а.

Инвентар фонема

Међусловенски није национални језик, нити покушава да се угледа на било који од њих појединачно. Уместо тога, заснива се на дванаест народних језика, од којих сваки има сопствену фонологију и одговарајућу ортографију, прилагођену посебним особинама датог језика. Што се фонема тиче, може се рећи да што се даље иде на југ, инвентар фонема (звукова) постаје све мањи. И писани и говорни међусловенски језик треба да буду што више у средини свих словенских језика.

Примедба: У овом поглављу, ради ччиткости користимо латиничне знаке за фонеме. Због специфичности проширене (етимолошке) верзије међусловенског језика, која користи само латиницу, у доњем тексту користимо код примера само латинично писмо уз одговарајући међународни фонетски запис.

Велики број фонема отежава интуитивно писање и изговор међусловенског језика за оне који су навикли на мање фонема. С друге стране, мали број фонема отежава повезивање одређеног знака или звука са фонемом у сопственом језику, и стога негативно утиче на разумљивост. На пример, идеалан изговор речи за „пет” би био нешто попут pjætʲ. Ако ово запишемо као пѧть, Рус може лако да препозна свој пять, Србин свој pet а Пољак свој pięć; али за Србина који користи мање фонема у свом језику, не постоји начин да сазна када његови е и т постају ѧ и ть без провере у речнику. С друге стране, у поједностављеној шеми пет би такође могао бити погрешно схваћен као руски петь „певати” или пољски pet „опушак цигарете”. Укратко: што се више трудимо да олакшамо говорнику/писцу, то све више отежавамо слушаоцу/читаоцу, и обрнуто.

Да би решио ову дилему, међусловенски користи основни скуп фонема који су присутни у свим или у великој већини словенских језика, мање-више истих фонетских вредности. Осим тога, међусловенски такође има скуп необавезних фонема који су директно повезани са старо(црквено)словенским и упућују на одређене фонетске разлике међу језицима. Користећи горепоменуту реч пѧть као пример, видимо да руско pjætʲ и јужнословенско pɛt представљају два начина изговора исте речи. Знаци / слова ѧ и ть указују на то да њихов изговор варира међу језицима. Ови додатни фонеми могу бити записани помоћу додатног скупа необавезних слова / знакова, која су део горепоменутог међусловенског етимолошког писма (раније познатог као Naučny Medžuslovjansky).

Следеће илустрације дају преглед фонема у међусловенском језику, на основу средњих вредноси њихових изговора. Основни фонеми су приказани црном, а опционе варијанте сивом бојом.

Самогласници

Стандардни међусловенски језик има 7 самогласничких фонема, од којих пет (а е и о у) имају прилично уједначен изговор, док преостала два (є ы) имају изговор који се може разликовати међу говорницима.

Поред тога, постоји 5 опционих самогласника (ӑ е ѧ ъ ѫ) чији изговор може да варира. Ти дијакритички знаци се обично не пишу, сем у проширеној (етимолошкој) варијанти међусловенског језика. Међутим, у флаворизованим верзијама међусловенског, ӑ се може писати и изговарати као о, ѧ као ја, ъ као е и ы као и.

	Front	Near- front	Central	Near- back	Back
Close	i [i] u [u] ų [ʊ] y [ɪ] ė ȯ [ə] e [ɛ] ě [jɛ] o [ɔ] ę [jæ] a [a] å [ɒ]
Near-close
Close-mid
Mid
Open-mid
Near-open
Open

Међусловенски такође има и слоготворно р р и рь (потоњи припада необавезном скупу). Ово је случај када му претходи сугласник, а не кад иза њега самогласник. Изговара се као и у нашем језику, мада се за не-Словенеса објашњава тако као када додате глас шва (у међународном фонетском запису пише се као: ə) испред њега: трг tərg, мртвы mjərtvɪ, цукр ʦukər.

Сугласници

Постоје 23 основна сугласника (укључујући 3 африката и 2 палатализована алвеолара) са мање или више фиксним изговором, као и 7 (опционих) сугласника са променљивим изговором:

	labial/ labiodental	dental/alveolar		postalveolar/ palatal	velar
		hard	soft
Voiceles stops	p [p]	t [t]	t́[tʲ] ~ [c]		k [k]
Voiced stops	b [b]	d [d]	d́[dʲ] ~ [ɟ]		g [g]
Voiceless fricatives	f [f]	s [s]	ś [sʲ] ~ [ɕ]	š [ʃ] ~ [ʂ]	h [x]
Voiced fricatives	v [v]	z [z]	ź [zʲ] ~ [ʑ]	ž [ʒ] ~ [ʐ]
Voiceless affricates		c [t͡s]	ć[t͡ɕ]	č [t͡ʃ] ~ [t͡ʂ]
Voiced affricates			đ[d͡ʑ]	dž [d͡ʒ] ~ [d͡ʐ]
Trills		r [r]	ŕ [rʲ] ~ [r̝]
Nasals	m [m]	n [n]		nj [nʲ] ~ [ɲ]
Laterals		l [ɫ] ~ [l]		lj [l] ~ [ʎ]
Approximants				j [j]

Тврди и меки сугласници

Као и сви словенски језици, међусловенски разликује тврде и меке сугласнике:

• Тврди сугласници су: уснени (лабијали) п б ф в м, зубни (дентали) / надзубни (алвеолари) т д с з н р л, као и задњонепчани (велари) к г х.
• Меки сугласници су: предњонепчани (палатали) ш ж ч дж љ њ рь ть дь сь зь ћ ђ и ј.
• сливени сугласник (африкат): Ц, ц t͡s се изговара тврдо, али се у граматици понаша као меки сугласник. Његов звучни пандан d͡z се не појављује у међусловенском.

Умекшавање је процес додавања ʲ сугласнику, што резултира палаталним изговором. Број меких еквивалената тврдих сугласника у збиру фонема у словенским језицима варира од једног језика до другог. У међусловенском језику само су љ и њ обавезни. Етимолошко писмо такође има ть дь сь зь рь (који се у стандардном облику пишу као т д с з р). Акценат изнад слова у етимолошком писму (акут) замењује ь из старе ћирилице, који се данас (тај акценат, акут) користи као знак за умекшање, мада је некада давно постојао као самогласник и третирао се као ултракратко ĭ.

Као што се може видети из горње табеле, изговор меких сугласника варира. Источнословенски говорници ће их вероватно изговарати као омекшане зубне или алвеоларне сугласнике, а говорници западнословенских језика пре као палаталне сугласнике. Оба изговора су подједнако исправна, мада је први вероватно разумљивији за Јужне Словене.

Два мека африката ћ и ђ се обично пишу и изговарају као ч и дж; разлика је етимолошке природе: ћ и ђ су јотовани парови т и д (види ниже).

Испред и, є, ѧ, е и рь, тврди сугласник може бити омекшан или палатализован. Зато се реч попут будити изговара или buditi, budʲitʲi или buɟici.

Фонотактика

Међусловенска ортографија се заснива на етимологији, а не на изговору, тако да могу настати ннизови сугласника који се могу чинити неизговорљивим за говорнике не-словенских језика, као на пример у случају речи возвршење. То за словене углавном не представља тешкоћу. Једина ограничења су везана за комбиновање одређених самогласника са одређеним сугласницима.

Важно је знати следеће:

• Сваки слог садржи један од следећих самогласника: а ӑ е ѧ е є и о ъ у ѫ ы или слоготворно р рь
• ӑ ѧ е є ъ ѫ ы и слоготворно р рь: никада се не појављују на почетку речи или после самогласника
• ы: никада не прати меки сугласник
• є рь: увек прати тврди сугласник или ц (они су сувишни у случајевима као што су јести и чрны), али се могу изговорити тако да га омекшају
• о ъ: ретко прати меки сугласник, осим у туђицама као што су мајонез и чоколада
• ӑ увек претходи треперавим надзубним сугласницима (р или л) иза којих следи сугласник
• удвојени сугласници (геминате) се јављају само као резултат префикса (од-дати, в-воз) или суфикса (кон-ны, рус-скы) и у ретким случајевима у туђицама (мотто).

Морфофонемске алтернације

Међусловенски језик је тако конципиран да флексија буде што је могуће правилнија. Међутим, језичке појаве попут палатализације и јотовања сугласника су општеприсутна појава у словенским језицима. Играју кључну улогу и у флексији и у процесу грађења речи, па се стога не могу избећи чак ни у најједноставнијем облику међусловенског — барем ако желимо да избегнемо облике који делују вештачки и неприродно.

Палатализација

Палатализација је језичка појава у којој под одређеним условима задњонепчани сугласници (велари) к г х (као и зубни сливени (африкат) сзгласник ц) прелазе у предњонепчани (палатали) сугласнике ч ж ш. Ово се дешава у следећим случајевима:

• испред -е у вокативу једнине именица мушког рода: Бог (Бог)> Боже (Боже), хлӑпец (дечак) > хлӑпче (дечаче)
• испред -е, -еш итд. у презенту глагола: пек-ти (пећи) > печеш (печеш), мог-ти (могу) > можеш (можеш)
• испред -и- у изведеним глаголима: мука (мука) > мучити (мучити), слуга (слуга) > служити (служити)
• испред суфикса -ан(ин), -ба, -ец, -ица, -ина, -ишче, -је, -ји, -ник, -ны, -ок/-ка/-ко, -скы, -ство, итд.: рѫка (рука) > рѫчны (ручно), муха (мува, муха) > мушка (мушица)

Осим поменутог вокатива, палатализација се никада не јавља у деклинацији именица, придева и заменица. Тако: јед. Чех (Чех) > мн. Чехи (Чеси); јед. дългы (дуг) > мн. дълги (дуги – ако је у питању живо биће) или дълге (дуге – ако је неживо).

Јотовање

Спајање непалаталних сугласника са гласом ј односно када се иза тврдог сугласника нађе ј – зовемо јотовање, што није исто што и умекшавање. Обрасци по коме се сугласници спајају са ј разликују се од језика до језика. Понекад је резултат исти као у случају умекшаног сугласника, понекад је другачији:

• Уснени сугласници (лабијали) п б м ф в су увек тврди. Пре ј, источно- и јужнословенски језици умећу л (куплју, составлјение), али у међусловенском једноставно пишемо пј, вј итд., и због јасноће и због правилности.
• Задњонепчани (велари) к г х, иза којих следи ј, палатализују се у ч ж ш.
• У случају л н р, јотовање даје исти резултат као и умекшавање: љ њ рј.
• Комбинације с+ј и з+ј постају ш ж.
• Комбинације т+ј и д+ј постају ћ ђ (у стандардном правопису их пишемо ч дж).
• У случају ск ст зг зд, с и з се јотирају заједно са следећим сугласником, дакле: ст+ј > шћ (што у стандардном правопису пишемо као шч).

Јотација се углавном појављује у глаголима класе -и-:

• у првом лицу једнине: прос-ити > прос-јѫ > прошѫ (у стандадрном међусловенском пишемо прошу)
• у перфектном пасивном прилогу: трат-ити> трат-јены > траћены (у стандадрном међусловенском пишемо трачены)
• у случају несвршених глагола изведених од свршених глагола на -ити: нагрӑд-ити > наград-јати > награђати (у стандадрном међусловенском пишемо награджати)

До јотације не долази када испред речи са почетним ј дође префикс: с+јести постаје сјести, а не шести.

Палатализација + јотовање

Када после меког сугласника следи ј, и сугласник и само ј се не мењају. Све промене су у том случају блокиране. У етимолошком правопису љ, њ итд. пишу се као льј ньј, да би се избеглo удвојење сугласника (геминација) ј. Исто тако, пишемо и рьј тьј дьј сьј зьј шј жј чј . У стандардном правопису једноставно пишемо љ њ рј тј дј сј зј шј жј чј у овим случајевима. Ако се корен завршава на -ј, следећи ј- се једноставно изоставља: двој-ити > двој-јѫ > двојѫ.

Ово се дешава у следећим ситуацијама:

• са палатализирајућим суфиксом -’је (који означава место, на пример): морје> при+мор+’је > приморьје (у стандардном међусловенском правопису пишемо приморје)
• у глаголским именицама, где је завршетак -ы свршеног пасивног партиципа замењен са (палатализирајућим) -’је: дєлати > дєланьје (у стандардном међусловенском пишемо дєлање)
• са палатализирајућим присвојним суфиксом -ји: Бог + ’ји > Божји_, кот + ’ји > котьји (у стандардном међусловенском пишемо котји)
• у инструменталу једнине именица као кост: кост + ’јѫ > костьјѫ (у стандардном међусловенском пишемо костју)

Колико год ово изгледало компликовано, све ово у писаном облику значи да после суфикса -је, -ји као и -јѫ у инструменталу не долази до јотовања, већ само до палатализације к г х ц.

Преглед

Разлике између умекшаних, патализованих и јотираних сугласника су приказане у следећој табели (фонеми у сивој боји су опциони):

Labial

	labial
Hard	p	b	f	v	m
Soft (’)	—
Hard + j	pj	bj	fj	vj	mj
Cons. + ’ + j

Dental/alveolar

	dental/alveolar
Hard	s	z	t	d	r	n	l	c
Soft (’)	ś	ź	t́	d́	ŕ	nj	lj	č
Hard + j	š	ž	č (ć)	dž (đ)	rj
Cons. + ’ + j	sj (śj)	zj (źj)	tj (t́j)	dj (d́j)	rj (ŕj)	nj (ńj)	lj (ĺj)	čj

Velar/palatar

	velar			palatal
Hard	k	g	h	—
Soft (’)	č	ž	š	j
Hard + j
Cons. + ’ + j	čj	žj	šj

Clusters

	clusters
Hard	st	zd	sk	zg
Soft (’)	st́	zd́	—	—
Hard + j	šč (šć)	ždž (žđ)	šč	ždž
Cons. + ’ + j	stj (st́j)	zdj (zd́j)	ščj	ždžj

О > Е

Старословенски језик је имао нарочиту нетолеранцију према о након меког сугласника, и кад год би се такав случај појавио због завршетка или суфикса, о је бивао промењен у е. Такав приступ је оставио трага у свим словенским језицима, иако се данас разликују по степену примене. На пример, у руском меки сугласник + о је реткост, док пољски језик има само поједине речи у којима видимо то правило, нпр. królewski (краљевски), али: królowa (краљица).

Ово правило важи и у међусловенском. Дакле, завршеци попут -о, -ов, -ом, -ого и -ој постају -е, -ев, -ем, -его и -еј после меког сугласника. Због правила о/е , имамо морје наспрам окно, крајев наспрам градов и чего наспрам кого. Исти механизам такође функционише у комбинацији са суфиксима попут -ост, -овати и -овы, на пример: свєжесть, ночевати.

Ы > И/Е

У јужнословенским језицима, као и у говорном чешком и словачком, и и ы су се спојили у један самогласник. У међусловенском, изговор ы стога може бити i, ɪ, ɨ или било шта између. Међутим, оно што је важно је то, да ы може само да се појави после тврдог сугласника, а самим тим не може да се налази после меког сугласника (ш ж ч дж ц љ њ ј), као ни после самогласника или речи на почетку. Пошто ы (тврдо и) игра важну улогу у међусловенској флексији, већина деклинација има тврду и меку верзију због овог ограничења.

У деклинацији придева и заменица, падежни завршеци на ы (тврдо и) постају и (меко и) после меког сугласника. Из тог разлога имамо придеве попут свєж-и заједно са придевима као што је добр-ы, и заменичке облике као што је мој-их заједно са облицима као што је јегов-ых.

У деклинацији именица, међутим, меки пандан ы је увек е. На пример: м.р. мн. дом-ы наспрам крај-е, ж.р. мн. жен-ы наспрам земј-е.

Пошто неколико словенских језика уопште не прави разлику између и и ы, замена свих појављивања ы (тврдо и) на и (меко и) је прихватљиво поједностављење у писаном и говорном међусловенском.

Ě > I

Баш као и y (тврдо и), фонем є (јат) увек следи тврди сугласник. У дативу и локативу једнине именица женског рода, појављује се и после меког сугласника, тј. прати супротан образац у односу на прелазак ы > е, то јест у том случају из є прелази у и: жен-є, али земј-и.

Непостојано о/е

Карактеристична особина словенских језика је присуство непостојаних самогласника, који се односе на појаву и нестајање самогласника на наизглед непредвидив начин, посебно у одређеним флективним облицима именица. То је резултат различитих рефлекса који су заједнички за словенске језике, односно. Реч је о дебелом и танком јер – ъ и ь, који се губе на слабим позицијама и вокализују се у о и е на јаким позицијама. У већини случајева овај самогласник се појављује у речима које би се иначе завршавале сугласничком групом, и нестаје када је иза ове групе следи завршетак. Непостојано о и е (у етимолошком алфабету означеном тачком: ъ и е) појављују се посебно у следећим случајевима:

• у номинативу (и у случају неживих именица, у акузативу) једнине именица мушког рода, посебно оних које се завршавају на -ец и -ок, као и неколико других именица: ном.јед. отец (отац) > ген.јед. отца ном.јед. пєсък (песак) > ген.јед. пєска ном.јед. пес (пас) > ген.јед. пса ном.јед. сън (сан) > ген.јед. сна ном.јед. кръв (крв) > ген.јед. крви
• у генитиву множине именица женског и средњег рода које би се иначе завршавале на сугласнички скуп: ном.јед. окно (прозор) > ген.мн. окен ном.јед. миска (посуда) > ген.мн. мисък
• у номинативу једнине мушког рода појединих заменица: м.р. ном. јед. весь (све, цело), ж.р. ном. јед. всьа
• испред одређених суфикса: письмо (писмо) > писемны (писмени)
• уз предлоге с и в када претходе одређеним заменицама или групама сугласника, као и када се користе као префикс испред самогласника или групе сугласника: с (са) + мнојѫ (мноме) (инс.јед.) > съ мнојѫ, в (у, код) + всих (свих) (лок.мн.) > въ всих, с- + држати > съдржати (садржати), в- + идти > въјдти (ући).

Правне информације

Овај чланак је поново објављен уз дозволу његовог оригиналног аутора, Jan van Steenbergen.