Заменице

Личне и повратне заменице

Личне заменице имају шест падежа — исте као и именице, али без вокатива. Повратна заменица себе се деклинира као ты, тебе, ..., једина разлика је у томе што нема номинатив.

Форме у заградама су клитичке форме, то јест оне су слабије и увек ненаглашене. Се се користи у повратним глаголима: Ја мыју се "Ја се умивам". Ако је потребно нагласити, користи се дужа форма: Ја мыју једино себе "Ја перем само себе". После предлога боље је користити дуже форме: к мнє, за тебе.

једнина

	Прво лице	Друго лице	Треће лице
			м.р.	с.р.	ж.р.
ном.	ја	ты	он	оно	она
ак.	мене (ме)	тебе (те)	јего (го)		ју
ген.	мене	тебе	јего		јеј
дат.	мнє (ми)	тобє (ти)	јему (му)		јеј
инс.	мноју	тобоју	јим		јеју
лок.	мнє	тобє	јим		јеј

множина

	Прво лице	Друго лице	Треће лице
			м.р. ож.	друго
ном.	мы	вы	они	оне
ак.	нас	вас	јих	је
ген.				јих
дат.	нам	вам	јим
инс.	нами	вами	јими
лок.	нас	вас	јих

Повратни

ном.	—
ак.	себе (се)
ген.	себе
дат.	собє (си)
инс.	собоју
лок.	собє

Напомене

После предлога сви заменице трећег лица имају префикс н-: јего > до њего; јим > при њим, итд. (из тог разлога форме локатива јим, јеј и јих никада се не користе, пошто локативу увек претходи предлог)

Ако вас занима како се ове форме односе према словенским језицима, можете видети њихово поређење овде.

Неколико додатних напомена о употреби:

• Пошто нису сви глаголски наставци једнако очигледни за све говорнике словенских језика, не препоручује се изостављање личних заменица када су оне субјекат реченице. Боље је рећи ја читају, него само читају, иако последње такође није погрешно.
• Предлози могу управљати било којим падежом, осим номинатива, у зависности од њихове употребе у словенским језицима.
• Заменица он се односи на било коју именицу мушког рода, а не само на бића мушког пола. Исто тако, заменица она се односи на било коју именицу женског рода, а не само на бића женског пола.
• Као и сви природни словенски језици, међусловенски има разликовање T-V, односно вы је универзална заменица другог лица за оба броја, док се друго лице једнине ты користи само за обраћање пријатељима, рођацима и деци.
• Повратна заменица се такође може користити као узајамна заменица: Они бијут се може значити "Они ударају себе", али чешће има значење: "Они ударају један другог". Да би се јасније изразило значење "један другог", може се додати формула једин другого, на пример: Они бијут се једин другого.

Присвојне заменице

Присвојне заменице се мењају као придеви, са изузетком нултог наставка у мушком роду једнине. Облици су следећи:

• мој, моја, моје — мој, моја, моје
• твој, твоја, твоје — твој, твоја, твоје
• наш, наша, наше — наш, наша, наше
• ваш, ваша, ваше — ваш, ваша, ваше
• свој, своја, своје — свој, своја, своје

У трећем лицу се најчешће користи генитив одговарајуће личне заменице: јего, јеј, јих. Ови облици се не мењају. Алтернативно се такође могу користити следећи облици, који се мењају као придеви:

• јегов, јегова, јегово — његов
• јејин, јејина, јејино — њен
• јихны, јихна, јихно — њихов, њихова, њихово

Када је власник такође субјекат реченице, користи се повратна заменица свој, без обзира да ли је субјекат у трећем лицу или не: Ја мыју своје авто "Ја перем свој ауто". Обратите пажњу на разлику у значењу када се повратна заменица односи на субјекат у трећем лицу:

• Пјотр дал Ивану своју книгу — Петар је дао Ивану своју [= Петрову] књигу
• Пјотр дал Ивану јегову книгу — Петар је дао Ивану његову [= Иванову] књигу

Постоје такође упитне, одређене и неодређене присвојне заменице: чиј (чији), ничиј (ничији), нєчиј (нечији) итд. Оне се мењају као мој. За друге облике погледајте одељак о корелативним речима.

Као и придеви, присвојне заменице се слажу са именицом коју одређују у роду, броју и падежу. Са изузетком мушког рода у номинативу и акузативу једнине, њихова деклинација је идентична деклинацији придева: мој, твој, наш, ваш, свој и чиј — као свєжи; јегов, јејин и јихны — као добры):

једнина

	м.р. (живо)	м.р. (неживо)	с.р.	ж.р.
ном.	мој		моје	моја
ак.	мојего	мој		моју
ген.	мојего			мојеј
дат.	мојему			мојеј
инс.	мојим			мојеју
лок.	мојем			мојеј

множина

	м.р. (живо)	м.р. (неживо)	с.р.	ж.р.
ном.	моји	моје
ак.	мојих
ген.	мојих
дат.	мојим
инс.	мојими
лок.	мојих

Показне заменице

Основна показна заменица је тој (овај, тај), и треба је користити када нема потребе јасно разликовати "овај овде" и "тај тамо".

Ако треба да будемо прецизнији, најједноставније решење је коришћење тутој за "овај" и тамтој за "тај, онај". Оне се деклинирају на следећи начин:

једнина

	м.р. (живо)	м.р. (неживо)	с.р.	ж.р.
ном.	тој		то	та
ак.	того	тој		ту
ген.	того			тој
дат.	тому			тој
инс.	тым			тоју
лок.	том			тој

множина

	м.р. (живо)	м.р. (неживо)	с.р.	ж.р.
ном.	ти	те
ак.	тых
ген.	тых
дат.	тым
инс.	тыми
лок.	тых

Напомене

1. Мање просто, али историјски тачније је следеће трослоговно разликовање: сеј (ж.р. са, с.р. се) за "овај", тој за "тај" и оној за "онај". Треба памтити, међутим, да је сеј практично нестао из већине савремених језика, осим неколико окамењених остатака. Зато можда неће увек бити разумљив.
2. Друга показна заменица је ов, што значи исто што и сеј. Међутим, њено значење се веома разликује у савременим језицима.
3. Тутој, тамтој, ов и оној се мењају као тој.
4. Уместо облика множине тых, тым и тыми понекад се могу срести тєх, тєм и тєми.

Односне заменице

Најчешће коришћена односна заменица је кторы. Она се мења као обичан придев. Алтернативно се може користити јужнословенско кој (мења се као мој). Њихова значења су идентична и могу се користити наизменично.

Трећим вариантом је више архаично иже – користи се у номинативу за све родове, како у једнини, тако и у множини; у осталим падежима се мења као облик личне заменице он/она/оно са суфиксом -же: јегоже (м.р. ген. јед.), јемуже (м.р. дат. јед.) итд.

Упитне заменице

Упитне заменице су кто (ко) и что (или што) (шта). Оне се мењају на следећи начин:

	ко?	шта?
ном.	кто	что
ак.	кого
ген.		чего
дат.	кому	чему
инс.	кым	чим
лок.	ком	чем

Упитни детерминативи су кој (мења се као мој) (који) (уместо њега такође може да се користи кторы), присвојна заменица чиј (чији) (види горе) и придев какы (какав).

Неодређене заменице

Ово је велика група заменица и детерминатива, већина којих се правилно гради од упитних заменица. Постоји неколико категорија:

• Што се тичу свих предмета (универзални) (вс-): вси или всекто (сви, сваки), все или всечто (све); вес (ж.р. вса, с.р. все (цео, сав; сви)); цєлы (цео, сав); всакы (сваки, свакакав); всекакы (свакојаког рода, свих врста); всечиј (свачији).

• Што се тичу ниједног предмета (одрични) (ни-): никто (нико), ничто (ништа), никој, ниједин и никакы (ниједан, никакав), ничиј (ничији).

• Што се тичу једног неодређеног предмета (нє-): нєкто (неко), нєчто (нешто), нєкој (некакав), нєкакы (некаквог рода), нєчиј (нечији).

• Што се тичу неколико неодређених предмета (понє–): понєкој (неки, неколико), понєкакы (неколико врста).

• Што се тичу велике групе предмета: многы (много, бројни).

• Што се тичу било којег члана групе (-коли, -небуд, либо-): ктоколи, либокто, кто-небуд (било ко), чтоколи, либочто, что-небуд (било шта); којколи, либокој, кој-небуд (било који), какыколи, либокакы, какы-небуд (било које врсте); чијколи, либочиј, чиј-небуд (било чији). За означавање равнодушности може се користити прилог было: было кто (било ко, ко год), было что (било шта, шта год) итд.

• Што се тичу другог предмета групе (ин-): инокто (неко други), иночто (нешто друго), ины (други), иночиј (нечији други).

Всекто, никто, нєчто, чтоколи итд. се деклинирају као кто и что. Исто тако никој, нєчиј итд. се деклинирају као кој и чиј (и стога, као мој). Вес (сав) се деклинира на следећи начин:

једнина

	м.р. (живо)	м.р. (неживо)	с.р.	ж.р.
ном.	вес		все	вса
ак.	всего	вес		всу
ген.	всего			всеј
дат.	всему			всеј
инс.	всим			всеју
лок.	всем			всеј

множина

	м.р. (живо)	м.р. (неживо)	с.р.	ж.р.
ном.	вси	все
ак.	всих
ген.	всих
дат.	всим
инс.	всими
лок.	всих

Заменичкии прилози

Једним од најбољих Заменхофових изума била је његова табела корелативних речи, група међусобно повезаних заменица, придева и прилога. Ове речи су очуване што је регуларније могуће, али не на уштрб препознатљивости за говорнике словенских језика. Неке практично немогуће речи су изостављене, а неке друге регуларне форме замењене су формама које су уобичајене у природним језицима. Нерегуларне форме (тј. оне које не изгледају онако како би требало према табели) приказане су курзивом.

	питање k-	тут s-	там t-	он там on-	някийсь něk-	декилька poněk-	будь-який k-nebud, k-koli		ни nik-	кождый vs-	иный in-
який?	кој	сеј, тутој	тој, тамтој	оној	нєкој	понєкој	кој-небуд	којколи	никој, ниједин	всакы	ины
кто?	кто				нєкто	—	кто-небуд	ктоколи	никто	всекто, вси	инокто
что?	что	се	то	оно	нєчто	понєчто	что-небуд	чтоколи	ничто	всечто, все	иночто
сколько?	колико	селико	толико	онолико	нєколико	—	колико-небуд	коликоколи			—
чий?	чиј	—			нєчиј	—	чиј-небуд	чијколи	ничиј	всечиј	иночиј
який?	какы	сакы	такы	онакы	нєкакы	понєкакы	какы-небуд	какыколи	никакы	всакы	инакы
как?	како	сако	тако	онако	нєкако	понєкако	како-небуд	какоколи	никако	всако	инако
где?	кде	сде, ту	туде, там	онде	нєкде	понєкде	кде-небуд	кдеколи	никде	весде	инде
куда?	камо	само	тамо	онамо	нєкамо	—	камо-небуд	камоколи	никамо	всамо	инамо
когда?	когда	сегда, сејчас	тогда	оногда	нєкогда	понєкогда	когда-небуд	когдаколи	никогда	всегда	иногда
куда?	куды	суды	туды	онуды	нєкуды	—	куды-небуд	кудыколи	никуды	всуды	инуды
откуда?	одкуды	одсуды	одтуды	одонуды	однєкуды	—	одкуды-небуд	одкудыколи	одникуды	одвсуды	одинуды
зачто (цель)?	чему	—	тому	—	нєчему	—	чему-небуд	чемуколи	ничему	—	—
почему (причина)?	зачто	—	зато	—	занєчто	—	зачто-небуд	зачтоколи	заничто	—	—

Примедбе

• У свим случајевима где се појављује кој, може се користити кторы.
• У свим случајевима где се појављује -гда, може се користити -гды.

Правне информације

Овај чланак је поново објављен уз дозволу његовог оригиналног аутора, Jan van Steenbergen.